Šta je svest, gde je ona „locirana“ i slična pitanja imaju višemilenijumsku istoriju. Ponuda modela i odgovora je različita (od toga neki su krajnje egzotični). Poslednjih dvadesetak godina fenomeni svesti su opet u fokusu, tj. svest je opet centralna tema mnogih naučnih istraživanja. Konsenzus oko toga kako „budna i zdrava svest“ percipira svet oko nas uglavnom postoji. Ali kako izgleda patologija svesti i gde je granica između zdrave i pomućene svesti je itekako otvorena tema. Naravno, mnogi aspekti zdrave svesti još uvek predstavljaju otvorene teme u nauci. Google DeepDream je jedan iskorak u modelovanju i algoritmizaciji nekih izmenjenih stanja (REM faza sna, halucinacije, psihodelična iskustva, klinička smrt, duboki kreativni uvidi, vizije i td…). Da li je ovo korak napred ili nazad prosudite sami, a do tada svakako isprobajte kako DeepDream radi! M.T.
DeepDream je zanimljiv projekat kompanije Gugl koji se zasniva na „kompjuterskom vidu“, odnosno na mogućnosti kompjuterskog prepoznavanja dvodimenzionalnih i trodimenzionalnih predmeta. Zapravo, DeepDream može da stekne, obradi, analizira i razume slike i fotografije iz stvarnog života.
Međutim, ovaj program to radi na prilično neočekivan i zanimljiv način, a na prvi pogled moglo bi se reći – šokantan i zastrašujući.
Kako DeepDream funkcioniše?
DeepDream koristi konvolutivnu neuronsku mrežu da bi pronašao šablone preko algoritamske pareidolije. Iako zvuči previše komplikovano, nije teško shvatiti princip funkcionisanja ovog programa.
Pareidolija je, u stvari, svakodnevna pojava koja se verovatno i vama često dešava.
To je psihološki fenomen u vizuelnoj i zvučnoj percepciji kad se nekom učini da vidi oblik kog zapravo nema ili da čuje nešto što drugi ne čuju. Na primer, rešite da spremite tost i kafu za doručak, a onda vam se učini da na tostu ili u kafi vidite oblik ljudskog lica ili umišljate da u okviru nekog zvuka ili melodije čujete nešto skriveno.
Pareidolija je neka vrsta optičke varke, iluzije.
Kakvu ona ulogu ima u okviru DeepDreama?
Pa, ovaj program na osnovu stvarnih fotografija i slika stvara sopstvene snolike, halucinogene, prekomerno obrađene slike koje kao da su izašle iz naših noćnih mora. DeepDream, dakle, može da „vidi“, odnosno, snimi sliku, a da je potom izmeni pretvarajući je u neku vrstu fuzije. Ovaj softver mora da obradi sliku čak i nekoliko puta kako bi je razložio na poznate šablone i oblike. Tek tada „prepoznaje“ šta se na slici nalazi.
Google DeepDream koristi neutronsku mrežu da proceni šta je to što se nalazi na fotografiji tako što upoređuje delove slike sa onim što mu je već poznato. Neuronske mreže su i osmišljene tako da funkcionišu poput ljudskog mozga, zato se i govori o njima kao o veštačkoj inteligenciji.
DeepDream ima zadatak da nauči osnove našeg vidljivog sveta, pa da onda to primeni na sve što „vidi“.
Glavna uloga DeepDreama – vizuelizacija
Program DeepDream je napravljen da detektuje lica i ostale šablone na slici, kako bi mogao da klasifikuje ono što „vidi“. Ali, kad jednom stekne potrebne informacije, program može da obavlja ovo i u obrnutom smeru – da prilagodi i izmeni izvornu potpuno apstraktnu sliku koja je bez ijednog jasnog oblika i koja nije jasno definisana tako što će joj dodati osobine koje sam nekako „prepozna“ .
Šta se događa kad DeepDream naiđe na sliku koju ne može da dešifruje?
Dolazi do reiteracije, odnosno do ponavljanja procesa dekonstrukcije i modifikovanja slike dok se ne dođe do najosnovnijih oblika koje DeepDream ipak može da prepozna.
Nakon što je ovaj proces dovoljno puta ponovljen, čak i slike koje na početku nisu imale osobine potrebne da ih DeepDream „vidi“ biće dovoljno izmenjene da bi proces pareidolije mogao da se obavi. Tako se algoritmično stvaraju slike koje nama izgledaju psihodelično i nadrealno.
Na primer, ako se na slici koju DeepDream treba da prepozna nalazi mačka, ovaj program, iako je u prvi mah ne detektuje, počeće sa procesom deformisanja slike tako da na njoj mačka bude „vidljivija“.
Dobijena poboljšana slika može opet da prođe kroz tu proceduru sve dok se ne dođe do najprepoznatljivijeg oblika za DeepDream. Što je slika složenija, to više truda DeepDream mora uloži za nju. Ovaj proces podseća na traganje za životinjama i drugim oblicima kad gledamo u oblake.
Istorija DeepDream ideje
Kompanija Gugl je svoj DeepDream program predstavila javnosti tek 2015. godine, ali mnogo pre toga se govorilo o ovoj i sličnim idejama. Još u ranoj istoriji neuronskih mreža raspravljalo se o procesu vizuelizacije, odnosno o „kompjuterskom vidu“, a slične metode godinama su korišćene za sintezu vizuelnih tekstura i razijane su pre uplitanja Gugla od strane nekoliko istraživačkih grupa.
Nakon što je Gugl široj javnosti predstavio svoje tehnike, na tržištu se pojavio veliki broj alata, web usluga, mobilnih aplikacija i raznoraznih kompjuterskih programa koji omogućavaju korisnicima da transformišu svoje fotografije na način na koji to DeepDream radi.
Toliko se ova ideja popularizovala da je čak korišćena za izradu spota za pesmu „Doing It for the Money“ čuvene grupe „Foster the People“.
Zašto nas DeepDream toliko plaši?
DeepDream je mašina koja uči. Ali način na koji uči je zastrašujući. Ne podseća na ljudski vid i iako bi trebalo da ima sličnosti sa načinom na koji mi vidimo stvari, „kompjuterski vid“ zapravo ni malo ne liči na naš.
Vizuelizacija DeepDreama podseća na simbolizam i ekspresionizam slika Edvarda Munka. Dovoljno je uporediti njegovo remek-delo, „Krik“, sa nekom DeepDream slikom i sličnosti će biti jasne.
Ono što odlikuje Munkovo stvaralaštvo jesu nejasne linije koje nisu sistematizovane nego se izdužuju i povijaju bez reda, kao i mračne, tmurne boje koje izazivaju osećaj melanholije.
Na njegovim slikama česti su motivi smrti, usamljenosti, bola, straha, otuđenosti, očaja, zarobljenosti…
DeepDream slike izazivaju isti osećaj u nama – neprijatnost i jezu. Deluje kao da nam ovaj program predstavlja izgled nekog paralelnog, skrivenog sveta – našu podsvest.
A šta može biti strašnije od toga?
Kako DeepDream vidi umetnost?
Najpoznatija umetnička dela, poput „Mona Lize“ Leonarda da Vinčija ili „Zvezdane noći“ Vana Goga, DeepDream vidi na svoj način – deformisano. Kad ove slike prođu kroz DeepDream „filter“ one postaju slične Munkovom „Kriku“ i izgube sve ono što ih nama čini prepoznatljivim.
Ima i onih koji smatraju da DeepDream program sam stvara umetnost, pa je tako jedna izložba u San Francisku organizovana u potpunosti na osnovu jezivih DeepDream slika.
Međutim, u celoj ovoj zaluđenosti Guglovim projektom ne treba zaboraviti na onog ko stvarno stvara umetnost i ko je, zapravo, kreator veštačke inteligencije – na čoveka. Uzbuđenje će biti još neizvesnije kad na scenu multidisciplinarno povezivanje sa različitima alatima veštačke inteligencije poput Chat Gpt, Bard i td.
Komentariši